Kakvu ulogu lešinari imaju u budističkoj sahrani - osim što im pripadne meso pokojnika

U nekim delovima Azije praktikuje se drevni običaj poznat kao "nebeska sahrana".

Ovaj ritual često je nepojmljiv savremenom čoveku, neki ga nazivaju i bizarnim,  ali za budiste on predstavlja način svojevrsnog vraćanja duga. Na šta se ovde misli?

Poznato je da u većem delu sveta, inhumacija (polaganje tela pokojnika u zemlju) predstavlja jedan od najčešćih vidova sahrana.

 

Od davnina, ljudi su svoje najdraže posle smrti polagali u zemlju i izvodili različite rituale i prakse, o čemu svedoče groblja i grobnice na celom svetu u različitim kulturama i verama.

 

Ipak, postoje određene zajednice, kao što je ona na Tibetu, koja nije u skladu sa takvim normama i praktikuje, za modernog čoveka bizaran, običaj poznat kao “nebeska sahrana”.

 

Ova ceremonija ima dva dela i još uvek se praktikuje među budističkim vernicima na Tibetu, Ćingaju, Sečuanu, Mongoliji i u Indiji.

Prvi deo se odnosi na postavljanje pokojnika u sedeći položaj. Dok je on u tom položaju - lokalni sveštenik ili lama tokom cela dva dana izgovara molitve kako bi duša pokojnog bila puštena iz čistilišta.

Članovi porodice u tom periodu dužni su da stopiraju sve aktivnosti i na taj način pokojniku pruže mirno i tiho okruženje i siguran put na nebo.

Posle dva dana molitvi, sledi lomljenje kičme lešu, i on se potom postavlja u položaj fetusa, a članovi zajednice spremaju se da pokojnika odnesu na vrh najbliže planine. 

Kada stignu na vrh, ne kreće se odmah sa sahranom, već je na redu drugi deo ceremonije – telo pokojnika se sada brije i komada. 

Sa kostiju se skida meso i baca se po obroncima planine, a kosti se melju u prah i mešaju sa ječmom i malsacem od jaka. Za to vreme, sveštenici pevaju sutre koje pomažu da se iskupe pokojnikovi gresi.

Zatim sledi paljenje kleke koja stvara dim koji se naziva "su"- jer se na taj način privlače ptice, posebno lešinari.

Tako razbacani delovi tela se dakle ostavljaju da ih životinje, odnosno uglavnom ptice - pojedu.

Prema verovanju, ako ptice dođu i pojedu telo, to je znak da je duša pokojnika mirno otišla u raj i da je cilj obreda ispunjen.

Na Tibetu su zabeleženi i drugi načini sahranjivanja pokojnika:  sahrana u vodi, kremacija i sahrana u zemlji. Ipak, "nebeska sahrana" je najčešća, a njeno sprovođenje je zabranjeno u slučaju da je osoba preminula od neke zarazne bolesti, kako bi se životinje zaštitile od trovanja, jer se članovi ove zajednice plaše da ne naude lešinarima. 

Za budiste, nuđenje komada ljudskog tela životinjama je važna stvar i pitanje časti. To je zapravo njihov način da Zemlji i prirodi vrate dug, jer im je ona podarila život.

 

Smatraju da je telo tek "odbačena školjka" nema potrebe da se uznemirava ukopavanjem.

 

Zanimljivo je da neki smatraju da je, osim religijskog momenta, ovde posredi to da je čudan ritual osmišljen zbog toga što je zemljište ovde većinom prekriveno permafrostom, što otržava kopanje i samim tim – ukopavanje pokojnika.

 

Zanimljiva je činjenica i da su i neke druge religije praktikovale slične "nebeske sahrane" iz različitih razloga, među kojima je i zoroastraizam.

U tom slučaju, leševi pokojnika su ostavljani na posebnim otvorenim podijumima, platoima kako bi se sušili na suncu, a kada bi skroz izbledela, mlela bi se i mešala sa ćumurom i ispirala kišnicom.

Foto: Piksabej