Pripreme za zagrobni život - kako su se pokojnici mumificirali u Egiptu

Zagrobni život drevnih Egipćana oduvek je svojim misterioznim karakterom privlačio pažnju. Posebno je, naročito onima koji se bave konzervacijom tela, zanimljiv proces kao što je mumifikacija, odnosno balzamovanje i mumificiranje.

Stari Egipćani su verovali da čitav zagrobni život zavisi od načina očuvanja tela, i da u tom “drugom svetu” boravi Ka.

Dobro očuvano telo je kako je verovanje Egipćana nalagalo -  bilo važan preduslov da pokojnik može da nastavi “dobar” život na drugom svetu. Egipćani su se zato plašili da ostanu bez tela pokojnika, pa su tražili zamene za telo koje su mogle, bar magijski - da zamene preminulog. Pored skulpture koja je predstavljala tu osobu, tu su bile i dvodimenzionalne predstave za telo preminulog (prikaz pokojnika, prikaz mumije).

Naučnici i Egiptolozi su utvrdili da se telo ukopavalo u vreo pesak kako bi se prirodno isušivalo. To je usporavalo raspad mekih tkiva i zato su se oni koji su bili zaduženi za pokojnikovo telo, birali da ih ukopavaju u pustinji, a nikako na plodnom zemljištu.

Raspadanje tela se ubrzava kasnije, kada se ono umotava u asure ili kožu. Posle toga se polaže u sarkofag. Posebnom ceremonijom, sarkofag se polagao u specijalnu grobnicu, koja je bila više ili manje bogata i ukrašena, u zavisnosti od statusa pokojnika. Vrhunac u tom smislu su piramide ali i podzemne grobnice u Dolini kraljeva. Poznato je da je upravo tu 1922. pronađena Tutankamonova grobnica – prepuna zlata u drugog blaga od neprocenjive vrednosti.

Da se vratimo, tretmanu tela posle isušivanja. Prvi korak ka pripremi i očuvanju tela je umotavanje u više slojeva tkanine kao i umetanje jastučića u te tkanine (prikaz mišića), a potom potapanje u smolu, koja kada se osuši - postaje čvrsta masa.

Važno je bilo sačuvati oblik tela, a primetni su pokušaji oblikovanja crta lica nekom vrstom šminke.

Krajem Treće ili početkom Četvrte dinastije vladara Egipta, počinje se sa praksom uklanjanja unutrašnjih organa. To nije značilo da su ih odbacivali, već su ih zasebno čuvali konzervirane u blizini tela. Posude za organe su bile zasebne pa se tako posebno čuvala jetra, posebno creva, želudac… Posle vađenja i pretvaranja unutrašnjih organa uglavnom u prah – sledio je proces mumifikacije.

Posude u kojima su se čuvali mumificirani ili organi u prahu, su obično bile četvrtaste kutije, a u periodu Srednjeg carstva, poklopci su pravljeni u obliku glave pokojnika. Svaki poklopac je bio dodatno obeležen prikazom jednog od Horusovih sinova koji su organe štitili. Na jug je postavljana posuda sa jetrom, a na poklopcu je bio prikaz Amsetija čija je zaštitnica izida.

Na istočnoj strani prikaz Duamutef je na posudi koja je sadržala želudac, pluća su bila u kutiji na severu sa likom Hapi na poklopcu, dok je orjentisana ka zapadu bila posuda sa crevima i likom Kebehsenuefa.

Tkanina za umotavanje tela se potapala u smolu a potom i u gips. Posebno su umotavani svi udovi zasebno, prsti, polni organi, a crte lica se zasebno oblikuju.

Platnene mumije iz Pete i Šeste bile su karakteristične i po tome što je za pokojnika pravljna i posebna “idealizovana” posmrtna maska.

Kada je reč o položaju tela u kome je sahranjivano - do Četvrte dinastije preovlađuje zgrčeni položaj, na bok, a kasnije dolazi do bitne promene kada naglo raste broj opruženih tela i to prvo kod pripadnika najviših slojeva društva, a potom se širi i na niže slojeve.

U Srednjem carstvu, ekonomsko i političko jačanje srednje klase, vodi do širenja tehnike balsamovanja na širi krug društva, ali je kvalitet balsamovanja ipak i dalje nejednak što govori o različitom imovinskom stanju. Prvi put se javlja uklanjanje (odbacivanje) mozga.

U Novom carstvu je postignut značajan napredak u usavršavanju tehnike mumificiranja. Metode koje su korišćene, u svojim delima opisao nam je Herodot. On govori o 40 dana trajanja procesa, a moglo je biti ili duže ili kraće (za siromašne), čak i do 120 dana ponekada, inače je trajao do 70 dana. Napominje i to da je “50 dana je više nego dovoljno za uspešno mumificiranje”.

Unutrašnji organi su mogli, ali nisu morali biti uklanjani, ali su uvek sahranjivani u istoj ceremoniji sa mumijom. Inače, srce je uvek ostavljano na svom mestu, jer je ono za Stare Egipćane bilo sedište inteligencije i životne snage, morala…

Iznad srca se prilikom umotavanja postavljao predmet u vidu skarabeja i srca sa tekstom, mahom iz “Knjige mrtvih”, da bi svedočio o pokojniku na onom svetu.

Ovi predmeti nazvani amuleti - stavljani da bi zaštitili mumiju. U mumiju je umotavan i svitak sa takođe sa tekstom, i stavljan je između nogu ili ispod jedne od ruku.

Mozak je uvek odstranjivan i odbacivan. U jednom trenutku, počinje da se koristi crni bitumen jer je dobar konzervans, što je bilo dobro rešenje umesto skupocenih smola . Upravo toj inovaciji dugujemo reč “mumija” koja je persijska reč za bitumen uz arapsku varijantu “mumiya”.

Važno je napomenuti da mumificiranje nije bilo puka zanatska veština jer to nije bio cilj, već je trebalo “telo magijskim sredstvima napraviti mestom gde će stanovati duša”. Zato su različite ritualne radnje obavljane u određenim fazama procesa konzerviranja tela.

Izvori o mumificiranju uglavnom su egipatski papirusi iz grčko rimskog doba  - papirus Bulak 3 iz Kaira i papirus 158 iz Luvra, koji su verovatno kopije starijih tekstova. Ne postoje likovne predstave koje bi ukazale na sve faze mumifikacije (dekoracije grobnica, posude za organe, ukrasi i natpisi na nekim sarkofazima). Poznato je da je uz mumije često prikazan Anubis, koji je inače zaštitnik mumifikacije.

Egipatski naziv za mumifikaciju je “vabet”, što znači “čisto mesto ili mesto pročišćenja”. Označava i mesto gde se odvija mumifikacija.

Sam proces mumifikacije je smatran opasnim, nečistim i zato se prostorno izdvajao – vršen je obično u blizini neke grobnice, uz nekropolu ili uz hramovski kompleks.

U završnici rituala, ispred same grobnice, obred otvaranja usta predstavlja poslednji čin pred sahranjivanje mumije u grobnu odaju. Mumija je uspravljana ispred grobnice a obred se obavlja posebnim instrumentom kojim sveštenik dodiruje usta, ruke i noge mumije.

Obred se obavlja i u grobnici gde sveštenik dodiruje instrumentom sve prikaze samog pokojnika kao i druge predstave u samoj grobnici - statue, dvodimenzionalne predstave, odnosno obred se obavlja na svemu što je u grobnici. Obred otvaranja usta predstavlja otvaranje, oživljavanje svih čula, obnavlja život mumije i sredstva pokojnika. Prethodno spremna jedna noga govečeta se prinosi licu mumije.

Koliko osoba je uključeno u proces mumifikacije

U “timu” za mumificiranje je nekoliko ljudi.

Rezač – otvara trbušnu šupljinu, vadi organe. Rezači  su gledani kao “nečisti” i bili su pripadnici najnižeg sloja društva.

Pisar – nadzire rad.

Balzamer – izvodi ritualne radnje, umotava telo u zavoje, nadzire sve faze, prilikom obavljanja rituala nosi masku Anubisa.

Balzameri su bili specijalizovani sveštenici, verovatno usko vezani za lekare. Funkcija balzamera je pretežno bila nasledna, oni su ti koji zapošljavaju zanatlije koji izrađuju kovčege, drvene figurine, itd.

Pomoćni radnici – oni su prali telo pokojnika i radili slične stvari.

Foto: Piksabej

Izvor: Dnevnik jednog kosača